субота, 07. новембар 2009.

Лазарева пећина, српска Нова година 2008.

 

Уочи српске Нове године, у сарадњи са колегама спелеолозима из АСАК-а (Академски спелеолошко-алпинистички клуб) из Београда, организована је тренажно-истраживачка акција у нашем најдужем и највећем спелеолошком објекту – Лазаревој пећини. После скорашњих мерења, дужина ове лепотице износила је нешто мање од 8.5 км, а пред истраживачима остало је, према неким проценама, најмање 2км канала које тек треба измерити и уцртати у план пећине. Нажалост, овог викенда нешто већи ниво реке у удаљеним деловима пећине спречио је екипу која је требало да мери, тако да су 12. и 13. јануар ове, 2008. године остали резервисани за разгледање, обилажење и фотографисање доступних делова пећине – осим (краћег) туристички уређеног дела, највећа пажња посвећена је деловима удаљеним више километара од самог улаза – некадашњем речном кориту, затим активном речном каналу, као и вишем хоризонту пећине који поседује пећински накит неисказиве лепоте.


Ево неколико фотографија туристичког дела у коме је недавно обновљена расвета:



„Концертна дворана“ и игра сенки и таме



„Фонтана“ и околни саливи





Велелепна „Дворана блокова“; десно – масивни сталагмит „Стогови“


А ево и пар илустрација из тзв. новог дела Лазареве пећине који је спелеолозима био недоступан све до 2001.године када је прероњен, а касније и исушен речни сифон који је до тад спречавао даље напредовање. Углавном, после много провлачења, пењања, спуштања, мигољења, преласка преко омањег језера и некадашњег речног сифона, у коме је тренутна дубина воде не мања од 3м, улази се у фамозни нови део ове, како се показало, не велике, већ огромне пећине.




Прелазак изнад „преполовљеног“ сифона:



У некадашњем речном кориту



По преласку сифона, промаја која дува уским каналима престаје, а оштре и суве стене стидљиво прелазе у, наизглед, скромне облике накита најављујући улазак у некадашње речно корито. Овде се ради о проходнијем и по запремини знатно обимнијем каналу у коме највише има сталагмита и сталактита, али и салива и драперија разних боја. По дну самог канала су наслаге шљунка и камења необичне црно-светлуцаве боје:



Ова тријумфална капија добила је назив „Двери“ (ако се не варам…)


После готово једног километра напредовања кроз горе помињани канал, негде у даљини чује се хук реке. То је сигнал да се ускоро силази у активни речни канал, чије воде после много путешествија кроз подземље источног Кучаја избијају на врелу испред улаза у саму пећину. До реке се долази преко огромних камених блокова који су се у нека давна геолошка времена обрушавали са таванице. У овом делу пећине још увек је могуће напредовање кроз реку по принципу чизма-спелеолога-чува, и поред врло јаке струје. Првог дана акције дошло се до тзв. Црвеног кристала, занимљиве дворане препуне црвенкастог накита, која се налази нешто даље, узводније. Другог дана, међутим, одлучили смо се да посетимо огромни канал (виши хоризонт) који је крцат разноликим облицима пећинског накита тако да је на моменте непроходан. До поменутог канала долази се пењањем уз већ постављену инсталацију од ужади, а улаз се налази добрих двадесетак метара високо изнад реке која хучи.


Напредовање уз ужад ка вишем хоризонту


У овом каналу пећински накит је монументалне величине. Поједини облици – саливи, стубови и завесе – су висине по десетак и више метара у ходнику који је понегде широк и по двадесетак метара, тако да је фотографисање ових формација у свом пуном сјају и величини могуће само професионалним фотографима са добром расветом, стативом и квалитетном опремом. Оно што смо ми успели забележити изгледа овако:




…разнобојни орнаменти…



…мало позирања…



…крхки сталагмит-чачкалица висине око 2 метра….



..све врви од лепоте и сјаја…



…ала је ово велико…




У повратку, другог дана, дочекали смо и православну Нову годину, баш негде у речном каналу, задовољни виђеним и доживљеним.  Уместо масног роштиља и каквог вина, православну нову годину залили смо водом из пећине и хранљивим сувим грожђем и бонжитама...

Нема коментара: