понедељак, 19. октобар 2009.

Сесалачка пећина, Сокобања, 21.01.2007.

На неких 15 километара од «дођеш-стар-одеш-млад» града у нашем комшилуку сусрели смо се са још једним вајарским делом наше лежерне природе, која, ето, не имаше шта паметније да ради па правише облике у стенама својим како јој мило и драго. Елем, овде је Сесалачка река прокрчила себи пут кроз кречњак, направивши огроман тунел полукружног облика кроз који она и дан-данас шеврда. Ту, усред тунела, улази се у пећину која је име добила по самој реци, односно селу.

 Тунелски део пећине, са једне...


... и са друге стране


Тих 200 метара колико шпиља мери, више су него занимљиви. Акценат овде није био на пространим дворанама, којих и нема, већ на многобројним каналима, рукавцима и уским тунелчићима који откривају пролазе до малих када (у којима је некад било воде) или једне «дахозауставне» одаје са накитом који и видимо на сликама. Занимљиво је рећи да за оне који би да се овде осећају «цивилизовано» постоји и осветљење – притиском на пар дугмића у струјомеру пали се расвета која, додуше, баца прелепе сенке на шаре и уврнуте облике Сесалачке пећине, али се нама ипак допао њен дивљи, природни и неукроћени аспект који смо истраживали нашим лампама, без додатног јаког осветљења.




Један од нестварних детаља из “пећурине”

Нема коментара: