Преконошка пећина, Сврљиг, 23.05.2007.

Преконошка пећина је у време пионирских спелеолошких испитивања у Србији крајем 19. века сматрана за нашу најдужу и најлепшу пећину. Вреди истаћи да рад Јована Цвијића о Преконошкој „пештери“ из 1891. представља камен темељац српске спелеологије и први научни рад о једној пећини у нас. Поред давања закључака везаних за саму генезу пећине, Цвијић је приложио и план и уздужни профил овог 400 м дугог геолошког објекта. „Званична“ дужина пећине, данас, стотинак година после Цвијића и осталих пионира српске спелеологије, према Спелолошком Атласу Србије, износи 435 м. Преконошка пећина је раније била уређена за туристичке посете, али по већ устаљеном српском сценарију улаз у њу бива вандалски разваљен, накит ломљен и изношен а расвета девастирана. Данас је пећина отворена, али не и безбедна за посету лежерног туристе или радозналца.

На улазу у Преконошку пећину

Но, вратимо се у садашњост. Двочлана САИС екипа се тог четвртка, 23.5.2007., запутила пешице из села Преконоге (надомак Сврљига) ка падинама Костоловог камена у чијем подножју се крије не само Преконошка пећина, већ и пећине Голема дупка (32 м) и Равна пећ (161 м) као и јама Пропаст (нисам наишао на податак о њеној дубини). Међутим, наизглед далеки облаци су се за тили час надвили над срвљишки крај, и од ситне и досадне кишице претворили се у оргију грмљавине, севања и праве провале облака која нас је натопила до голе коже, и то на висоравни где човек не може нигде да се сакрије од оваквог невремена. Џаба је била и та једна кабаница коју смо понели за сваки случај. И то на свега 200 метара од пећине! Иако је видљивост по оваквом невремену била смањена на неких десетак метара, успели смо да пронађемо путању која је водила низ стрму падину до кречњачког одсека у коме се налазила сама пећина. И како то већ обично бива, после неколико минута олуја се стишала а сунце се од некуд појавило. Покушали смо да на улазу у пећину исцедимо воду из одела и чизама, и са мање влаге уђемо у прохладну унутрашњост. Знали смо да самим уласком и што дужим задржавањем ризикујемо да озбиљно заглавимо на интерном одељењу Медицинског Центра, али, шта ћете, тврда глава је тврда глава. И ето, мокри уђосмо.

Једна од ретких слика унутрашњости пећине

Гледали смо да се што више крећемо, да би одржали што позитивнију телесну температуру. На почетку је то било лако, улазни канал је проходан, не превише висок, релативно сиромашан накитом. После стотинак метара канал се шири и прелазу у већу дворану високу неких 7-8 метара. Ту тек почиње силазак у дубину, степеницама које воде у дворану богату накитом. Несумњиво је да је оно што смо угледали тек оно што вандали нису могли уништити и да је то тек половина некадашњег потенцијала Преконошке пећине: прелепи и дугачки саливи, високо на плафону висе сталактити и драперије невероватних облика, по поду су каде са водом. На жалост, пећина је пуна блата те је готово немогуће било ухватити апарат у руке а не упрљати се, те из тог разлога немамо слика из дворана са накитом. Иначе, пећина није толико гостољубива, на неколико места било је потребно пењати и провлачити се, што по блату што по веома клизавом терену. Како је већ хладноћа почела да чини своје, одлучили смо да се вратимо и не покушавамо да се спустимо низ стрмину која је водила до краја пећине, на неких 300 м од улаза. Помнији обилазак и фотографисање пећине оставили смо за неки други пут.

Поглед из краће пећине Голема дупка

По изласку на светлост дана било је само времена да скокнемо до оближње Големе дупке, опалимо пар слика (пошто смо спрали каљугу са руку!) и запутимо се до верног спелеолошког транспортног ренџера (renault 9) више села где нас је чекала сува одећа. Правац Књажевац!

Зидови главног канала Преконошке пећине (сликано наредне године, 2008.)

Следи качење приче о поновној посети Преконошкој пећурини (са сликама...)