Мандина пећина, Злот 27.3.2007.

Не, ова пећина није добила име по познатом домаћем глумцу (хвала небесима!). Пећину су пре тридесетак година открили и истражили спелеолози из ваљевског удружења „Манда“ и подарили јој име према њиховом трагично преминулом другу. Тако смо барем прочитали са табле која је постављена пред самим улазом у Мандину пећину. Иначе, овај спелеолошки објекат изузетне лепоте налази се неких 4-5 километара северније од Лазаревог кањона крај села Злот, општина Бор.


Улаз у Лазарев кањон овенчан маглом

Дакле, тог јутра, 25. марта 2007., иза себе смо оставили магловите врхове стена Лазаревог кањона, испод којих се иначе налазе Лазарева пећина и Верњикица, и запутили се путем пуним рупчага (правих кратера) на север. Смернице за налажење Мандине пећине добили смо љубазношћу Роберта Мишића из СК Брадан. Сама пећина је смештена у једној од многобројних сувих долина у које се улази са обале речице Бељевине, од које је пећина удаљена неких 150 метара. Улаз у Мандину је најпре висине добрих 5-6 метара а  постепено се сужава у пролаз пречника мањег од 50цм.


Главни канал Мандине пећине

Након још једног уског провлачења кроз влажне стене, висина плафона постепено расте и улазимо у дворану-канал чији се крај не назире. Али – оно што смо могли да ухватимо светлом лампи било је у најмању руку – фасцинантно! Са обе стране зидова канала гомила накита, салива, сталагмита, сталактита обојених бојама у дијапазону од јарко црвене до нестварно браон-чоколада боје. Овде се већ свако од нас помало „изгуби“, остане без текста, шара светлом по зидовима и не може да се начуди оваквим облицима. Неки од нас присебнији и фотографишу, али – чему све то кад знамо да се овакав осећај фасцинираности нестварном, иреалном лепотом не да заробити дигиталним путем. Но, ајде, нека се нађе неколико слика, овако нам нико неће поверовати где смо били и шта смо видели.  



Бајковити облици у пећини...

Како одмичемо ходником, он постаје све виши, понегде и преко 15 метара, а сталактити понегде су дужине и по неколико метара. По дну пећине има доста блата, глине, понегде прелазимо преко кадица са водом. На месту где пећински канал прави кривину наилазимо на остатке пећинског медведа (урсус спелеус) који чекају на каквог биолога који ће их (заувек?) одвојити од свог природног коначишта.

Недодирљиви делови Мандине пећине, салив назван Иконостас

Мандина пећина иначе није много дуга, око 410 метара, али је зато сваки њен центиметар од непроцењиве важности. У суштини састоји се од једног канала који само на једном месту меандрира, дакле нема бочних канала нити других компликација, што чини пећину проходном целом својом дужином (ако изузмемо малкице проблематичан део код улаза). Човек одмах помисли да би овакву вајарску делатност природе требало показати јавности, уредити пећину за посете – али онда се одмах присетимо свих оних пећина које је људски немар и вандализам уништио, било ломљењем накита било писањем по зидовима, на шта овде додуше нисмо наишли. То је вероватно због тога што пећина није толико позната, а и због тога што је улаз у њу неприступачан за сваког ко би ушао унутра а ко не би да се испрља или укваси. Но, можда је овако и боље – нека Мандина пећина остане скривено благо коме ће се дивити они људи који јој не желе наудити.


Игра бојама