среда, 16. децембар 2009.

Пећина Верњикица

Назив једне од најнеобичнијих домаћих крашких каверни потиче од влашке речи „врењика“, што значи изванредна, непоновљива, мада се негде на интернету може прочитати и да јој је име дато према речи „вар“ која, тобоже, на влашком означава кречњак. Како год, евидентно је да се ради о непоновљивој и изванредној кречњачкој подземној просторији, каквој по својој необичности нема премца у нашој земљи.

Поглед на Лазарев кањон са стазе која води до Верњикице


Верњикица је смештена у литицама Лазаревог кањона, недалеко од места Злот, крај Бора у Источној Србији. На самом улазу у овај импозантан кањон, дубок и до 500м, налази се и наша најдужа пећина, Лазарева (тренутна измерена дужина око 9400м), а пешачком стазом од ње може се за непуних пола сата доћи до улаза у Верњикицу. Занимљиво је истаћи да се претпоставља да су обе пећине генетски сродне, што значи да су у некој далекој геолошкој прошлости чиниле један пећински систем који је дренирао воде са површи Дубашнице, источног обронка Кучајских планина.

Улазна (Каскадна) дворана и јаркоцрвени зидни украс "Калимеро"

(фотографија са www.panoramio.com, из времена када је пећина била осветљена)


Део дворане Венерин Храм


Тужна прича која је повезана са Верњикицом јесте њено данашње стање. Пећина је уређена за туристичке посете 1978.године и тако је функционисала све до 90их година прошлог века када су улазне капије обијене, расвета уништена а каблови и инсталације почупани и однети ко ће знати куда. На тај начин је извршена трајна девастација ове подземне лепотице која је по многоме чему била престижна и у старој Југославији.

Тужна слика: разваљена врата на излазу и почупане инсталације (лево)


А сад мало о самој пећини. Верњикица не спада у ред дужих пећина (према Спелеолошком Атласу Србије њена дужина износи око 1015м, на шта треба додати још 100ак метара канала у вишем хоризонту пећине који су открили спелеолози СК Брадан протеклих година), али је карактеристична по другим својствима. 

Сталагмит "Пећинска Венера", у друштву аутора овог текста :-)


На првом месту, ради се о запремини подземног простора. Верњикица се састоји од низа огромних дворана повезаним каналима. У њој се налази и једна од највећих подземних одаја у Србији – дворана Колосеум је пречника 60м са таваницом која се пење преко 50м висине! Другим речима, таква дворана подсећа на огромна сајмишта или велике куполе цркава или катедрала.

Творевина "Пећински човек", са застрашујућим (својим!) лицем


Симбол пећине, "Колос", сталагмит висине 11м

(фотографија Зорана Симића, линк на крају текста)


 Друга карактеристика Верњикице је њен изузетан пећински накит. У пећини су присутни најразличитији сталагмити, сталактити, стубови и драперије, којима је наш уважени спелеолог Др Раденко Лазаревић, у време уређења пећине, дао најнеобичније називе, према чудним и бајковитим облицима накита. Поменућу само неке: пећински човек, гљива, кошница, колос, годзила, замак, торањ, сребрна јела, фантом, гуштер, шешир... док су пећинске дворане назване именима: Колосеум, Вилинград, Готска Катедрала, Мраморје, Сала оружја, што додатно уноси дозу мистике и необичности у прелепе облике које је природа вековима вајала у нашем крашком подземљу.

Шума сталактита и сталагмита



"Пећинска гљива" у сувом периоду (лето 2007.) ...

..и у влажном (новембар 2009.)



Данас је накит у пећини углавном сув и са мањим постотком прокапних вода, што је у многоме последица отварања јамског улаза у пећину – тзв.вигледа, који је настао у познијој еволуцији пећине, а који је омогућио продор промаје и хладног ваздуха, што је дотадашњем затвореном пећинском систему Верњикице смањило таложење калцитних творевина и формирања пећинског накита. У време уређења пећине, виглед је затворен челичном конструкцијом са капцима, који су, нажалост, покрадени, тако да их је данас свега десетак. Што се тиче улаза у пећину, врата на главном улазу су разваљена, док је излаз из пећине, који је некада пробијен ручним алатом, затрпан недавних година обрушавањем сипарског материјала.

Плафонски украс из "Сале оружја"



Спуштање ужетом кроз јамски улаз у Верњикицу - виглед


Поглед на спелеолога у тами вигледа - са дубине од 30м



Спелеолози САИСа су чести гости Верњикице – на Вигледу смо обављали део техничке обуке, док неретко посећујемо пећину када смо у Лазаревом кањону или околини. Током новембра 2009.год., у време великих киша, било нам је задовољство да видимо да је пећина поново оживела – прорадиле су прокапне воде, многе каде су биле пуне воде а и околни саливи су светлуцали од влаге под светлом наше карбидне и електричне расвете. 

Детаљ са тренажне акције у Верњикици



Крај једног од разнобојних зидова у улазном делу

... и за крај овог јављања из Верњикице, прилажем један крајње аматерски, готово "случајан" ВИДЕО СНИМАК (кликните) , забележен новембра 2009.год. у поменутој пећини, у време високог водостаја и прокапних вода...

Напомене:

1) Податке које смо овде изнели о дужини пећине и називима пећинских украса навели смо из "Спелеолошког Атласа Србије"(уредник Предраг Ђуровић)  и "Крас Дубашнице, Горњана и Мајданпека" (аутор Раденко Лазаревић).

2) Сву грандиозност пећине на много бољи начин и са професионалном фотографском опремом "ухватио" је спелеолог-фотограф Зоран Симић, чију галерију слика можете посетити на : http://picasaweb.google.com/sima.pecinar/VernjikicaPeIna#

недеља, 13. децембар 2009.

Преконошка пећина, лето 2008.

У склопу ретроспективе наших минулих излазака на терен, ево осврта на пуну и богатију посету Преконошкој пећини, која се збила ту негде априла 2008.год. Наиме, наша претходна посета овој некада-чувеној а данас-заборављеној-и-напуштеној источносрпској пећини се беше завршила не тако славно (за ту причу кликни ОВДЕ!). Овог пута је наш пећинарски двојац без кормилара у срвљишко село Преконога стигао по спарном (али некишовитом) летњем дану и са неопходном опремом за силазак у ниже сегменте пећине, а, и, коначно, са дигиталцем који је радио како треба.


На путу ка Преконошкој пећини

(у позадини врх Уљ на Сврљишким планинама, наспрам кога се налази пећина)

Прелепе формације у пећини, високо ка таваници


Главни канал у пећини је релативно простран и нашаран саливима


Такође


Силазак ужетом у ниже -готово лавиринтске-  нивое пећине


...где је накит "ватрене" боје..



..а блато густо и сочно као домаћи пекмез...


Нажалост, многи зидови и разнобојни саливи у пећини су уништени вандалским потписима којечијим. 

Време за предах

Крај једног од гломазнијих стубова

Зидови главног пећинског канала


Занимљив пећински стуб у улазном делу Преконошке пећине

...и технички комплет се нагутао блата...

Као што већ написах у горе линкованом тексту, остаје жал што се дозволило да се Преконошка пећина доведе у овакво стање: доста накита је још пре више десетина година поломљено а након делимичног уређења пећине расвета и инсталације су разнешене, а улазна капија разваљена.  Но, ко зна - можда још увек није касно да неко учини нешто по питању очувања поноса и лепоте ове подземне лепоте.

субота, 14. новембар 2009.

Лазарева пећина, јесен-зима 2008.

Током јесени 2008.године вредни саисчани су у неколико наврата правили истраживачко-тренажне улазе у нашој најдужој пећини, Лазаревој. Циљеви акција су углавном били усмерени на мерење пар бочних канала, једног везног канала и тражење нових канала у средњим деловима пећине, на удаљености од 3 до 4км од улаза. Резултат: крајње позитиван, измерено је негде око 300 метара канала тако да тренутно (крај 2008.год) дужина Лазареве пећине износи негде око 9100 метара.



На самом улазу у Лазареву пећину (у позадини мапа туристичког дела пећине)


Траверзни прелазак бившег сифона, у коме итекако има воде

(од ове тачке се прелази у тзв. "нови" део пећине, који се активно истражује већ неколико година...)

Сталагмити и сталактити у новом делу пећине

Још једна од траверзи у речном каналу пећине...

На улазу у дворану Црвени кристал (шта мислите по чему је добила име?)

Са таванице виси право мало пећинско богатство...

Пауза за мезе у периодично плављеном каналу пећине, видите има и блата...

На пар места мора се низ и уз уже -  а са стране лепота

... и на крају сви срећни и задовољни, (малчице) и блатњави...

четвртак, 12. новембар 2009.

Леденица, јама на Тупижници, 9.3.2008.

Јама-снежница познатија под називом Леденица на Тупужници по својој дубини или запремини не представља посебно значајан спелеолошки објекат. Међутим, у историји српске спелеологије, ова јама стоји као један од првих вертикалних подземних објеката који су испитивали великани нашег научног пећинарства, у првом реду Јован Цвијић. Иначе, Леденица се по први пут спомиње још далеке 1863.године, када су Лицејски питомци дали први опис ове ледене краљице.



Припрема са силазак у јаму Леденицу



Пустолове али и научнике привачиле су климатске карактеристике Леденице – наиме, услед негативних температура на планини Тупижници у зимском периоду године, али и услед обилних снежних падавина, у јами долази до стварања леда, који се обично задржава и преко лета. До појаве оваквог феномена долази због чињенице да је хладнији ваздух тежи и гушћи и да се задржава у нижим деловима јаме. Током топлијих периода нема непосредне комуникације између топлог и хладног ваздуха тако да се лед задржава и преко летњих месеци. На жалост, последњих година сусрећемо се са све топлијим зимама тако да су количине леда и снега у овој јами знатно испод просека у односу на неке раније периоде.


Спуштање ужетом ка дну јаме

 

Леденица се налази североисточно од највишег врха Тупижнице, на надморској висини од око 1060м, а дубина јој је 27м. Леденица има два јамска улаза који су одвојени каменим мостом. У средишњем делу јаме постоји и не тако мала дворана, пречника 20 а висине 6 метара, у чијим деловима у време наше посете је било доста ледених сталагмита и сталактита, који су настали леђењем процедних вода у јами. На самом дну јаме својом грациозношћу одушевљава ледени салив висок преко 7 метара. 




Ледени салив на дну јаме



 Иначе, Леденица је само једна од неколико јама на овој кречњачкој планини у којој су запажене наслаге леда. Јама на Тупижници, и уопште леденица, овде има још, неке су истраживане, а неке тек чекају на истраживаче ових подземних простора који плене монументалношћу.


Пењање ка излазу из Леденице

среда, 11. новембар 2009.

Девојачка пећина, Подгорац, 02.01.2009.


Ништа слађе него добро разгибавање после новогодишњих баханалија, кркања, ића и пића - 2.јануар 2009.год. је представљао логични наставак наше претходне посете овом, како се некада мислило, релативно простом спелеолошком објекту. Још током снежног новембра 2008.год., САИСчани су се запутили у лагану шетњу клисуром Велике реке код села Подгорац, на пола пута између Бољевца и Бора. Успутна станица била је и Девојачка пећина (Гаура Фећилор, како је локални живаљ од вајкада назива), краћа пећина на једној од клисурастих страна подно једног стеновитог одсека.



Узани улаз у Девојачку пећину


Иначе, информације које смо тада успели да прибавимо о овој, чинило се, изворској пећини, описивале су је као крашки објекат дужине од свега 50ак метара са једном лепом пећинском двораном испуњеном накитом. У то смо се уверили још том приликом, о чему сведоче и фотографије.



Стубови у улазној дворани


Међутим, требало је проверити информацију добијену из различитих извора, а до тад необјављену у стручној литератури - говоркало се да пећина у својим недрима брижљиво крије и наставак, раније непознат стручној јавности. Испоставило се да су гласине биле основане - при крају велике дворане, готово високо при таваници, налази се нека врста терасе до које се не тако лако може доћи пењањем уз један од зидова. Та препрека је том приликом савладана и утврђено је да пећина има вертикални наставак. Како том приликом нисмо носили ништа од ужади и опреме за вертикално пећинарење, силазак у јамски део пећине је одложен за неку другу прилику.



Језерце са водом


Испоставиће се да се прилика указала тек у новој 2009.години - на самом њеном почетку. Са -5с колика је напољу била температура, ушли смо у претоплих +10, колико је било у самој пећини. Милина за рад, уживање и фотографисање у пећини.



Криви торњеви у Пизи, овај, Подгорцу


Новица га “цени”


Пут до јамског дела пећине, који износи неких 50ак метара дубине (како смо у међувремену сазнали од спелеолога Завода за заштиту природе који су вршили мерења у том делу) и скоро 200м дужине (дакле не превише, али довољно да задовољи новогодишње апетите!) водио је преко поменуте терасе високо у плафону коју смо уз помоћ ужета овога пута са лакоћом савладали. У продужетку се морало пузити по расквашеној глини да би се кроз један теснац дошло до мале вертикале, која се каналом високим 10ак метара надовезује на вертикално гротло друге вертикале.



Тераса води кроз уске пролазе до јамских делова пећине


На првој вертикали

Сама вертикала није превелика, нешто мање од 20м, али је занимљиво то што се налази на половини висине импресивне кружне јамске дворане. Ова дворана је висока и до 40м, а са њених се страна величанствено спуштају масивни саливи и драперије готских облика, подсећајући на какве џиновске оргуље. Дно јаме и зидови су прекривени глином али и саливима, а на поду дворане има и малих стубова и сталагмита.


Богати зидови јамске дворане


Како запросити сталагмит - ћутање је знак одобравања

Јамски део се каскадно надовезује на узани канал који превисно води до вертикале од 25м, где смо употребили спитове спелеолога поменутог Завода који су овде очигледно не тако давно били. Занимљиво је било приметити да је на зиду канала било потписа људи који вероватно нису били спелеолози - то смо закључили и по трагу од челичне сајле дубоко урезаном у тврђу глину на претходној вертикали (тзв.трагачи за златом су познати по коришћењу таквих средстава, тако да се вероватно ради о њима).


Ваља поставити сидришта како треба…


…јер ово сидриште води до превисне вертикале


На дну последње вертикале, зидови прошарани разнобојним калцитом

Елем, наредна јамска дворана је такође импресивна и висока, а завршава се, чини се, силазним узаним каналом запуњеним дробином и глином. Међутим, испоставило се да овој пећини-јами ту није крај. У супротном зиду дворане, у једном узаном процепу, јаким осветљењем са лампе се назирала у плафону некаква дворана, или бар огроман празан простор. Како је процеп био веома узак, а саливи који чине зидове процепа су чисти и неукаљани, претпоставили смо да туда нико до сад није покушао да се успење. Штемовањем салива, куцањем помоћног спита и коришћењем и најмање избочине у зиду уз помоћ гуртни и прусика, Хари је успео да се уз много муке некако успење уз овај процеп, и изађе у поменуту дворану у коју до сад људска нога крочила није. Иако смо се надали да дворана води даље, било вертикално било хоризонтално, дворана представља вероватан крај овог дела пећине. Знатне је висине, преко 25м - једино се у таваници назиру обриси потенцијалних доточних канала. Авај, до њих је веома тешко доћи, јер су зидови јамске дворане готово вертикални. Ко зна - можда ти горњи канали отварају неко ново поглавље у историји ове подземне лепотице.



Вертикални теснац који води до нове дворане



Повратак назад уз уже (у позадини: улаз у пут ка процепу)


Још једна особеност овог објекта јесте бобичав, корални накит на појединим јамским зидовима, што се не среће баш често у пећинама.



Све што је лепо кратко траје… мора се назад у главну дворану, на вечеру…


Било како било, овакав изглед овог спелеолошког објекта окарактерисаће је ипак не као изворску пећину, како се то некад мислило, већ радије као понорску јаму.



…и на крају мора да се добро крка, јер пећинарење зна да исцрпи чоека…