петак, 30. октобар 2009.

Преконошка пећина, Сврљиг, 23.05.2007.

Преконошка пећина је у време пионирских спелеолошких испитивања у Србији крајем 19. века сматрана за нашу најдужу и најлепшу пећину. Вреди истаћи да рад Јована Цвијића о Преконошкој „пештери“ из 1891. представља камен темељац српске спелеологије и први научни рад о једној пећини у нас. Поред давања закључака везаних за саму генезу пећине, Цвијић је приложио и план и уздужни профил овог 400 м дугог геолошког објекта. „Званична“ дужина пећине, данас, стотинак година после Цвијића и осталих пионира српске спелеологије, према Спелолошком Атласу Србије, износи 435 м. Преконошка пећина је раније била уређена за туристичке посете, али по већ устаљеном српском сценарију улаз у њу бива вандалски разваљен, накит ломљен и изношен а расвета девастирана. Данас је пећина отворена, али не и безбедна за посету лежерног туристе или радозналца.



На улазу у Преконошку пећину


Но, вратимо се у садашњост. Двочлана САИС екипа се тог четвртка, 23.5.2007., запутила пешице из села Преконоге (надомак Сврљига) ка падинама Костоловог камена у чијем подножју се крије не само Преконошка пећина, већ и пећине Голема дупка (32 м) и Равна пећ (161 м) као и јама Пропаст (нисам наишао на податак о њеној дубини). Међутим, наизглед далеки облаци су се за тили час надвили над срвљишки крај, и од ситне и досадне кишице претворили се у оргију грмљавине, севања и праве провале облака која нас је натопила до голе коже, и то на висоравни где човек не може нигде да се сакрије од оваквог невремена. Џаба је била и та једна кабаница коју смо понели за сваки случај. И то на свега 200 метара од пећине! Иако је видљивост по оваквом невремену била смањена на неких десетак метара, успели смо да пронађемо путању која је водила низ стрму падину до кречњачког одсека у коме се налазила сама пећина. И како то већ обично бива, после неколико минута олуја се стишала а сунце се од некуд појавило. Покушали смо да на улазу у пећину исцедимо воду из одела и чизама, и са мање влаге уђемо у прохладну унутрашњост. Знали смо да самим уласком и што дужим задржавањем ризикујемо да озбиљно заглавимо на интерном одељењу Медицинског Центра, али, шта ћете, тврда глава је тврда глава. И ето, мокри уђосмо.



Једна од ретких слика унутрашњости пећине



Гледали смо да се што више крећемо, да би одржали што позитивнију телесну температуру. На почетку је то било лако, улазни канал је проходан, не превише висок, релативно сиромашан накитом. После стотинак метара канал се шири и прелазу у већу дворану високу неких 7-8 метара. Ту тек почиње силазак у дубину, степеницама које воде у дворану богату накитом. Несумњиво је да је оно што смо угледали тек оно што вандали нису могли уништити и да је то тек половина некадашњег потенцијала Преконошке пећине: прелепи и дугачки саливи, високо на плафону висе сталактити и драперије невероватних облика, по поду су каде са водом. На жалост, пећина је пуна блата те је готово немогуће било ухватити апарат у руке а не упрљати се, те из тог разлога немамо слика из дворана са накитом. Иначе, пећина није толико гостољубива, на неколико места било је потребно пењати и провлачити се, што по блату што по веома клизавом терену. Како је већ хладноћа почела да чини своје, одлучили смо да се вратимо и не покушавамо да се спустимо низ стрмину која је водила до краја пећине, на неких 300 м од улаза. Помнији обилазак и фотографисање пећине оставили смо за неки други пут.



Поглед из краће пећине Голема дупка



По изласку на светлост дана било је само времена да скокнемо до оближње Големе дупке, опалимо пар слика (пошто смо спрали каљугу са руку!) и запутимо се до верног спелеолошког транспортног ренџера (renault 9) више села где нас је чекала сува одећа. Правац Књажевац!

Зидови главног канала Преконошке пећине (сликано наредне године, 2008.)

Следи качење приче о поновној посети Преконошкој пећурини (са сликама...)

субота, 24. октобар 2009.

Мандина пећина, Злот 27.3.2007.

Не, ова пећина није добила име по познатом домаћем глумцу (хвала небесима!). Пећину су пре тридесетак година открили и истражили спелеолози из ваљевског удружења „Манда“ и подарили јој име према њиховом трагично преминулом другу. Тако смо барем прочитали са табле која је постављена пред самим улазом у Мандину пећину. Иначе, овај спелеолошки објекат изузетне лепоте налази се неких 4-5 километара северније од Лазаревог кањона крај села Злот, општина Бор.


Улаз у Лазарев кањон овенчан маглом


Дакле, тог јутра, 25. марта 2007., иза себе смо оставили магловите врхове стена Лазаревог кањона, испод којих се иначе налазе Лазарева пећина и Верњикица, и запутили се путем пуним рупчага (правих кратера) на север. Смернице за налажење Мандине пећине добили смо љубазношћу Роберта Мишића из СК Брадан. Сама пећина је смештена у једној од многобројних сувих долина у које се улази са обале речице Бељевине, од које је пећина удаљена неких 150 метара. Улаз у Мандину је најпре висине добрих 5-6 метара а  постепено се сужава у пролаз пречника мањег од 50цм.


Главни канал Мандине пећине

Након још једног уског провлачења кроз влажне стене, висина плафона постепено расте и улазимо у дворану-канал чији се крај не назире. Али – оно што смо могли да ухватимо светлом лампи било је у најмању руку – фасцинантно! Са обе стране зидова канала гомила накита, салива, сталагмита, сталактита обојених бојама у дијапазону од јарко црвене до нестварно браон-чоколада боје. Овде се већ свако од нас помало „изгуби“, остане без текста, шара светлом по зидовима и не може да се начуди оваквим облицима. Неки од нас присебнији и фотографишу, али – чему све то кад знамо да се овакав осећај фасцинираности нестварном, иреалном лепотом не да заробити дигиталним путем. Но, ајде, нека се нађе неколико слика, овако нам нико неће поверовати где смо били и шта смо видели.  



Бајковити облици у пећини...


Како одмичемо ходником, он постаје све виши, понегде и преко 15 метара, а сталактити понегде су дужине и по неколико метара. По дну пећине има доста блата, глине, понегде прелазимо преко кадица са водом. На месту где пећински канал прави кривину наилазимо на остатке пећинског медведа (урсус спелеус) који чекају на каквог биолога који ће их (заувек?) одвојити од свог природног коначишта.

Недодирљиви делови Мандине пећине, салив назван Иконостас


Мандина пећина иначе није много дуга, око 410 метара, али је зато сваки њен центиметар од непроцењиве важности. У суштини састоји се од једног канала који само на једном месту меандрира, дакле нема бочних канала нити других компликација, што чини пећину проходном целом својом дужином (ако изузмемо малкице проблематичан део код улаза). Човек одмах помисли да би овакву вајарску делатност природе требало показати јавности, уредити пећину за посете – али онда се одмах присетимо свих оних пећина које је људски немар и вандализам уништио, било ломљењем накита било писањем по зидовима, на шта овде додуше нисмо наишли. То је вероватно због тога што пећина није толико позната, а и због тога што је улаз у њу неприступачан за сваког ко би ушао унутра а ко не би да се испрља или укваси. Но, можда је овако и боље – нека Мандина пећина остане скривено благо коме ће се дивити они људи који јој не желе наудити.


Игра бојама

 

уторак, 20. октобар 2009.

Суводолске пећине, 04.02.2007.

Ако на половини магистралног пута Књажевац-Зајечар скренете према Бугарској граници, и наставите неколико километара у том правцу, најпре ћете проћи кроз сеоце Селачка, и, по изласку из њега,  наћи се на путу који води у брда која вас окружују са обе стране. Ту, на само неколико стотина метара изнад вас угледаћете високи звоник Суводолског манастира на десном обронку брда, усред густе шуме.



Манастир Суводол

Но, на свега неких стотинак метара испред манастира, поглед нас, САИСчана, се задржао на КАРСТУ који на неки начин омеђује црквено добро. Овај карст крије (најмање!) три пећине вредне помена, које су познате под називом Суводолске пећине (или Манастирске, према Спелеолошком Атласу Србије). А пошто ћемо овде разматрати три пећинска објекта, зваћемо их објекат 1, 2 и 3 (а како би другачије). Уосталом, тако су и разврстани у већ поменутом атласу. Саме пећине се, одмах да напоменемо, не истичу величином, грациозношћу или богатством накита (што делимично не важи за објекат бр.3). За научнике су значајне због одређеног броја ендемичних и ретких животињица (разноразних паука, псеудоскорпија итсл.) а нама су драге јер је објекат 1 био један од првих подземних канала које је САИС икада обишао. Кренимо, елем, редом –

Објекат Бр. 1

Испитиван с наше стране у више наврата 2006.године а два пута и ове, 2007.године. Чини га вијугави канал уских димензија који има два улаза. Дакле, ради се о својеврсној тунелској пећини. Заједно са бочним каналом који кроз ултраклаустрофобични + стрми пролаз води до омање галерије-, пећина 1 мери нешто мање од 100м, и налази се на левој обали реке. Прецизније речено, чим се пређе мост, са десне стране пута (=лева страна реке!) иде се десетак метара узбрдо и ту смо!. У галерији смо приметили само једног слепог домаћина, који је ту увек кад дођемо, и неколицину паука.


На улаз у Суводолску пећину бр.1


Објекат Бр.2

За постојање другог суводолскоспелеолошког објекта смо заснали тек касније (захваљујући  Атласу нашем насушном) и посетили смо га почетком фебруара у шесточланом издању, јачи но икад:-) (+ 7.члан, бонус је био наша спелеолошка „сонда“, кер Џесолина!) Иначе, пећина 2 се налази малте не преко пута пећине 1, дакле на десној речној обали, непосредно изнад исте, и има 2 већа улаза и још (најмање!) 2 веома уска. Дужине је 166м, сува је попут оне прве, и састоји се од два нивоа. Дакле, ово је нека врста пећине „на спрат“: приземље је са спратом спојено помоћу једног уског канала кроз који се пролази нама омиљеним пужењем, наравно узбрдо. По уласку на спрат, долази се до овеће дворане која излази на највећи улаз-излаз пећине. Из те дворане се може доћи до још два канала који су на пар места повезани и који се, нажалост, сужавају и губе на неких 40ак метара од поменуте дворане. Попут прве суводолске пећине, и ова пећина готово да нема накит и украсе, али зато има занимљиве уске, и на моменте, повезане канале вредне обилажења и заглављивања у њима. Вредан помена је завршетак једног од канала до кога је јако тешко доћи, у коме за разлику од остатка пећине има влаге и каквих кадица подесних за визуелно-фотографску оверу. Но, све се ово на тренутак заборави када се оде до…. треће пећине!!! Читај даље!



Улаз/излаз - пећина 2 и екипа САИСа

Објекат Бр.3

Ух….трочланој САИС екипи која је тог поподнева, 21.2.2007., отишла до Суводола са намером да лоцира фамозни објекат бр.3, уложени труд и зној се исплатио и у виду прелепе пећине - вратио! Иако смо знали да се 3.пећина налази на висинској разлици од преко 100м надморске висине од прве две пећине, и колико-толико у правцу самог манастира, тумарали смо сат времена по свеприсутном карсту док нисмо нашли жељени улаз. Супротно нашим очекивањима, исти се налази ближе манастиру него што смо претпостављали, отуд и толико тумарање унаоколо. Углавном, пећину 3 сачињава један главни канал са пар кривина, скретања и пар места за пењање/спуштање где има и наслага блата. Иако и она припада типу фосилних врелских пећина (попут прве две), ова се доста разликује. Сам канал је дужине неких 157 метара, али, богца му, изгледало је као да ту има целих 300 метара! Почевши од стрмог улаза, ходник који следи је већином уских зидова, али са поприлично високом таваницом, негде и до 10ак метара. Са зидова канала понегде има и накита (пећинских салива) и подоста некаквих кречњачких наслага у виду „бобица“ (не знам како се то стручно зове) које се пресијавају под светлошћу наших лампи. Посебно је занимљиво када се дође до једног успона, (где смо наишли на труле мердевине које су се сломиле на сам наш додир!) после кога се стрмо спуштамо у овећу дворану пуну слепих мишева који лете унаоколо и стварају готово пријатну природну буку својим крилима. Да није на све стране било вандалских потписа по зидовима, угођај би био и потпунији. Углавном, ово је најлепша пећина из поменуте групе Суводолских / Манастирских пећина.



Изглед канала у 3.пећини (слика из 2009.)


Уснули становници пећине 3

Иначе, овом крају који није толико богат кречњаком као неки други крајеви које смо обилазили, крије се још пар -наводно- краћих објеката, који чекају на упознавање и - истраживање. 

понедељак, 19. октобар 2009.

Пећина Самар, Копајкошара, Сврљиг, 28.1.2007.

САИСчани су се 28.1.2007. запутили према селу Копајкошара десетак километара западно од Сврљига. Мета наше спелеолошке догодовштине је била чувена пећина Самар, позната и под називом Милутинова пећина. Ово друго име добила је по спелеологу Милутину Вељковићу, легенди наше спелеологије, доајену бивствовања под земљом. Поменути је чувен по томе што је успео да проведе читавих петнаест месеци буквално зазидан у Самар пећини, живећи унутар исте, испитивајући је, и притом покушавајући да потуче светски рекорд тамо неког суманутог француза који живеше под земљом целих годину дана. Наравно, у томе је успео, одржавајући радио везу са селом, напајајући се струјом из агрегата, и хранећи се конзервираном храном и двопецима. Све се то издешавало тамо 69. и 70. године минулог века у овом бајковитом полупланинском сеоцу.


Поглед на село Копајкошара

На улазу у Самар пећину, Велики пештер

Но, вратимо се нашем путешествију. Пећина је иначе тунелског типа, дужине скоро 4км, и простире се подно брда на слици. Изградио ју је поток Судвек који и дан-данас кроз њу протиче.


По доласку у готово пусто село, инструкције смо добили од једне баке која је била крајње љубазна и објаснила нам како да дођемо до улаза у Самар. Путићем смо дошли до водопада, који се налази одмах надомак села. Одмах изнад тог места где Копајска река напушта Самар пећину налази се улаз у пећински канал који је нешто мањих димензија. Но, одмах изнад, налази се знатно већи отвор, тзв.Велики Пештер који се сужава на неких тридесетак метара и представља некадашњи активни горњи ниво пећине.


На првом мањем водопаду у пећини

Прошавши кроз улазни канал улази се у омању дворану кроз коју протиче речица. Навукли смо чизме, проверили лампе, и кренули уз поток. Вода најпре није била дубока, и најпре је било лако за кретање. Дошли смо и до једног омањег водопада где је река изводила свој пећински плес.

Понорски улаз пећине, Судвек поток

Након пређених 300ак метара од улаза , дошли смо, нажалост, до једног сужења речног канала где је дубина износила нешто преко пола метра, што је спречило екипицу од даљег напредовања. Ништа без рибарских чизми (да не спомињем непромочиви комбинезон)! Морали смо да се вратимо назад, разочарани што не можемо даље кроз ово лудило од пећине!

 Пошто су неки од нас били мокри, просец сушења панталона, чарапа и осталих састојних елемената наше екипе, се одвијао уз шпорет у оближњем дому дедице који је, бог душу да му прости, одржавао телефонску везу са Милутином и бринуо се о агрегату. После окрепљења ракијом и чајем које су нам даривали жена и сестра Милутиновог јатака (чијег имена нажалост не могу да се сетим!), и подуже приче о том давном времену када је Милутин царовао Самар пећином, уз помоћ једног мештанина запутили смо се ка тзв.Судвеку, месту где поток-река као сврдло буши брдо и формира Самар пећину.

Тамо смо угледали величанствен призор – изнад самог улаза у Самар налази се велика прераст (камени мост), на висини од неких 15ак метара!

Прераст изнад понорског улаза у Милутинову пећурину


Лепотом не заостаје ни сам улаз у овај део Самара – али, авај, наш продор у дубину пећине је још једном био онемогућен. После свега 50ак метара од улаза, поток се опет љути и прави једно базенче дубине не мање од пола метра. Опет ништа без чизама - или тоталног квашења! И опет морамо назад! Вреди споменути да су неки од нас испитали и неколико десетина метара дуг каналски лавиринт на самом улазу, а на слици испод можете видети како је то изгледало!

Но, постоји још један улаз у ову сложену пежину. Јамски улаз звани „Жљебура“ носи име по истоименом потоку који понире у пећину Самар „одозго“, готово на половини брда. Првих неколико десетина метара ове стрмине могуће је било проћи лагано, без осигурања, све до дела када се вертикала од вероватно неких 20ак метара стрмоглављује ка каналима пећине који леже испод наших ногу.

 И ето, тако се завршила наша прва посета овом изузетном спелеолошком објекту. Иако нисмо много одмакли у истраживању истог, задовољни смо посетом. Планирамо да Самар посетимо или на пролеће или преко лета, односно када водостај у пећини буде нешто нижи, односно када понесемо пар рибарских чизама.

НАПОМЕНА: Самар пећину смо посетили поново током сушних месеци, прошли је целом дужином, а прича и фотке са те авантуре уследиће... 

Сесалачка пећина, Сокобања, 21.01.2007.

На неких 15 километара од «дођеш-стар-одеш-млад» града у нашем комшилуку сусрели смо се са још једним вајарским делом наше лежерне природе, која, ето, не имаше шта паметније да ради па правише облике у стенама својим како јој мило и драго. Елем, овде је Сесалачка река прокрчила себи пут кроз кречњак, направивши огроман тунел полукружног облика кроз који она и дан-данас шеврда. Ту, усред тунела, улази се у пећину која је име добила по самој реци, односно селу.

 Тунелски део пећине, са једне...


... и са друге стране


Тих 200 метара колико шпиља мери, више су него занимљиви. Акценат овде није био на пространим дворанама, којих и нема, већ на многобројним каналима, рукавцима и уским тунелчићима који откривају пролазе до малих када (у којима је некад било воде) или једне «дахозауставне» одаје са накитом који и видимо на сликама. Занимљиво је рећи да за оне који би да се овде осећају «цивилизовано» постоји и осветљење – притиском на пар дугмића у струјомеру пали се расвета која, додуше, баца прелепе сенке на шаре и уврнуте облике Сесалачке пећине, али се нама ипак допао њен дивљи, природни и неукроћени аспект који смо истраживали нашим лампама, без додатног јаког осветљења.




Један од нестварних детаља из “пећурине”

недеља, 18. октобар 2009.

Васиљска пећина, Књажевац, 11.12.2006.


Мало ко би рекао да се на свега петнаестак километара од Књажевца налази једна од најбитнијих пећина по броју пронађених фосилних остатака неких давно изумрлих животиња у нашој земљи. Фосиле на страну (на које ми додуше нисмо наишли, за разлику од Иванске пећине код Ошљана где држасмо у руци дебеле кости дааавно изумрлог пећинског међеда!), ово Васиљско благо нас је поприлично одушевило. Очекивали смо шпиљу мањих димензија – кад оно испаде веће но што смо се надали. Унутра се улази пузећи дуж уског и ниског канала да би се убрзо дошло до прве веће дворане из које пут води до наредне, на чијем плафону су управо своју седницу држали крилати представници Доњег Дома Васиљске пећине. Ти летећи сисари нису обраћали много пажње на нас те смо се и без њихове сагласности упутили до последње дворане необичног облика и још необичнијих форми пећинског накита који су се пресијавали бакарно-црвеним бојама под светлом наших лампи.


Плафонски украсни висуљак


Ова последња дворана је некако искошена, налик на трибине на фудбалском стадиону, и украшена сталагмитима разних облика, који подсећају на какву палату из времена кад су постојали неки облици живота нама данас страни и заборављени. Но, овакви простори заиста воде човекову машту на једно путовање у прошлост, без компаса и икаквих мапа…


Стуб на улазу у последњу дворану
.


Један од уснулих чувара пећине
За галерију слика из Васиљске пећине отрчите на линк: http://sais.fotopic.net/c1204601.html

Томина пећина, 2006-2008

Ево старих текстова са нашег претходног блога, неки су из наших скроз-на-скроз аматерских дана... 

25.09.2006. Томина Пећина

До сазнања о Томиној пећини дошли смо преко једног чланка са интернета који је био за нас довољно инспиративан, и првом слободном приликом смо се упутили ка овом објекту, с` јесени 2006. године. Сам улаз у заоставштину сељака Томе из Рготине било је поприлично тешко наћи, јер се исти налази на обронцима Рготског Камена, огромног кречњачког масива на путу Зајечар-Бор преко села Рготина.

Кречњачки масив Рготско брдо

По налажењу заиста уског улаза у пећину, поздравило нас је друштво старих крвопија (тј.поданика Грофа Дракуле, како предања и легенде народске кажу) које се, вероватно осетивши наше присуство, слило у један канал пречника не већег од пола метра.

Улаз у Лисичји пролаз!


Тај пролаз, познатији под називом Лисичји пролаз, крио је улаз у даље дубине подземља Томине пећине. Није било нимало лако проћи, морало се пузити по блату неколико метара, притом не знајући шта нас доле чека. Да се не лажемо, осећање страха од затвореног простора и, на моменте, немогућност померања удова како бисмо ми желели, учинило је да нам не буде свеједно у том каналу. Схвативши да само прибраност и полагано мигољење доноси резултате, успели смо и то да пребродимо. Пећина је иначе веома уска, са красним накитом и прелепим бојама, али, авај, фотографије ипак не могу да дочарају то драгоцено искуствено уживање у оваквим пределима.



Нешто пећинског накита…


До краја пећине нажалост нисмо могли доћи, јер се ваљало спустити низ готово вертикални амбис од двадесет метара, што без одговарајуће професионалне опреме ипак не треба покушавати. Остало нам је било једино да замишљамо контуре и величину последње дворане (тзв.Дворана слепих мишева) до које нисмо могли доћи, а о којој смо само читали на интернету.

Галерија слика из Томине Пећине и Рготског Камена - овде:
http://sais.fotopic.net/c1210066.html (у новом прозору)

Томина пећина, до краја! , 18.2.2008.

Томину пећину смо овога пута посетили комплетно опремљени пењачком опремом и ужадима, тако да смо дошли до краја познатог дела пећине, спустивши се низ 20-метарску вертикалу која нам је некада спречавала продор даље. На крају пећине налази се дворана дугачка двадесетак метара, широка од 5-10 и висока до 23 метра...



Спуштање низ "кацу", вертикалу у пећини



Новица крај зида Дворане слепих мишева



Стубови у дворани