Леденица, јама на Тупижници, 9.3.2008.

Јама-снежница познатија под називом Леденица на Тупужници по својој дубини или запремини не представља посебно значајан спелеолошки објекат. Међутим, у историји српске спелеологије, ова јама стоји као један од првих вертикалних подземних објеката који су испитивали великани нашег научног пећинарства, у првом реду Јован Цвијић. Иначе, Леденица се по први пут спомиње још далеке 1863.године, када су Лицејски питомци дали први опис ове ледене краљице.

Припрема са силазак у јаму Леденицу

Пустолове али и научнике привачиле су климатске карактеристике Леденице – наиме, услед негативних температура на планини Тупижници у зимском периоду године, али и услед обилних снежних падавина, у јами долази до стварања леда, који се обично задржава и преко лета. До појаве оваквог феномена долази због чињенице да је хладнији ваздух тежи и гушћи и да се задржава у нижим деловима јаме. Током топлијих периода нема непосредне комуникације између топлог и хладног ваздуха тако да се лед задржава и преко летњих месеци. На жалост, последњих година сусрећемо се са све топлијим зимама тако да су количине леда и снега у овој јами знатно испод просека у односу на неке раније периоде.

Спуштање ужетом ка дну јаме

 

Леденица се налази североисточно од највишег врха Тупижнице, на надморској висини од око 1060м, а дубина јој је 27м. Леденица има два јамска улаза који су одвојени каменим мостом. У средишњем делу јаме постоји и не тако мала дворана, пречника 20 а висине 6 метара, у чијим деловима у време наше посете је било доста ледених сталагмита и сталактита, који су настали леђењем процедних вода у јами. На самом дну јаме својом грациозношћу одушевљава ледени салив висок преко 7 метара. 

Ледени салив на дну јаме

 Иначе, Леденица је само једна од неколико јама на овој кречњачкој планини у којој су запажене наслаге леда. Јама на Тупижници, и уопште леденица, овде има још, неке су истраживане, а неке тек чекају на истраживаче ових подземних простора који плене монументалношћу.

Пењање ка излазу из Леденице

Девојачка пећина, Подгорац, 02.01.2009.

Ништа слађе него добро разгибавање после новогодишњих баханалија, кркања, ића и пића - 2.јануар 2009.год. је представљао логични наставак наше претходне посете овом, како се некада мислило, релативно простом спелеолошком објекту. Још током снежног новембра 2008.год., САИСчани су се запутили у лагану шетњу клисуром Велике реке код села Подгорац, на пола пута између Бољевца и Бора. Успутна станица била је и Девојачка пећина (Гаура Фећилор, како је локални живаљ од вајкада назива), краћа пећина на једној од клисурастих страна подно једног стеновитог одсека.



Узани улаз у Девојачку пећину


Иначе, информације које смо тада успели да прибавимо о овој, чинило се, изворској пећини, описивале су је као крашки објекат дужине од свега 50ак метара са једном лепом пећинском двораном испуњеном накитом. У то смо се уверили још том приликом, о чему сведоче и фотографије.



Стубови у улазној дворани


Међутим, требало је проверити информацију добијену из различитих извора, а до тад необјављену у стручној литератури - говоркало се да пећина у својим недрима брижљиво крије и наставак, раније непознат стручној јавности. Испоставило се да су гласине биле основане - при крају велике дворане, готово високо при таваници, налази се нека врста терасе до које се не тако лако може доћи пењањем уз један од зидова. Та препрека је том приликом савладана и утврђено је да пећина има вертикални наставак. Како том приликом нисмо носили ништа од ужади и опреме за вертикално пећинарење, силазак у јамски део пећине је одложен за неку другу прилику.



Језерце са водом


Испоставиће се да се прилика указала тек у новој 2009.години - на самом њеном почетку. Са -5с колика је напољу била температура, ушли смо у претоплих +10, колико је било у самој пећини. Милина за рад, уживање и фотографисање у пећини.



Криви торњеви у Пизи, овај, Подгорцу


Новица га “цени”


Пут до јамског дела пећине, који износи неких 50ак метара дубине (како смо у међувремену сазнали од спелеолога Завода за заштиту природе који су вршили мерења у том делу) и скоро 200м дужине (дакле не превише, али довољно да задовољи новогодишње апетите!) водио је преко поменуте терасе високо у плафону коју смо уз помоћ ужета овога пута са лакоћом савладали. У продужетку се морало пузити по расквашеној глини да би се кроз један теснац дошло до мале вертикале, која се каналом високим 10ак метара надовезује на вертикално гротло друге вертикале.



Тераса води кроз уске пролазе до јамских делова пећине


На првој вертикали

Сама вертикала није превелика, нешто мање од 20м, али је занимљиво то што се налази на половини висине импресивне кружне јамске дворане. Ова дворана је висока и до 40м, а са њених се страна величанствено спуштају масивни саливи и драперије готских облика, подсећајући на какве џиновске оргуље. Дно јаме и зидови су прекривени глином али и саливима, а на поду дворане има и малих стубова и сталагмита.


Богати зидови јамске дворане


Како запросити сталагмит - ћутање је знак одобравања

Јамски део се каскадно надовезује на узани канал који превисно води до вертикале од 25м, где смо употребили спитове спелеолога поменутог Завода који су овде очигледно не тако давно били. Занимљиво је било приметити да је на зиду канала било потписа људи који вероватно нису били спелеолози - то смо закључили и по трагу од челичне сајле дубоко урезаном у тврђу глину на претходној вертикали (тзв.трагачи за златом су познати по коришћењу таквих средстава, тако да се вероватно ради о њима).


Ваља поставити сидришта како треба…


…јер ово сидриште води до превисне вертикале


На дну последње вертикале, зидови прошарани разнобојним калцитом

Елем, наредна јамска дворана је такође импресивна и висока, а завршава се, чини се, силазним узаним каналом запуњеним дробином и глином. Међутим, испоставило се да овој пећини-јами ту није крај. У супротном зиду дворане, у једном узаном процепу, јаким осветљењем са лампе се назирала у плафону некаква дворана, или бар огроман празан простор. Како је процеп био веома узак, а саливи који чине зидове процепа су чисти и неукаљани, претпоставили смо да туда нико до сад није покушао да се успење. Штемовањем салива, куцањем помоћног спита и коришћењем и најмање избочине у зиду уз помоћ гуртни и прусика, Хари је успео да се уз много муке некако успење уз овај процеп, и изађе у поменуту дворану у коју до сад људска нога крочила није. Иако смо се надали да дворана води даље, било вертикално било хоризонтално, дворана представља вероватан крај овог дела пећине. Знатне је висине, преко 25м - једино се у таваници назиру обриси потенцијалних доточних канала. Авај, до њих је веома тешко доћи, јер су зидови јамске дворане готово вертикални. Ко зна - можда ти горњи канали отварају неко ново поглавље у историји ове подземне лепотице.



Вертикални теснац који води до нове дворане



Повратак назад уз уже (у позадини: улаз у пут ка процепу)


Још једна особеност овог објекта јесте бобичав, корални накит на појединим јамским зидовима, што се не среће баш често у пећинама.



Све што је лепо кратко траје… мора се назад у главну дворану, на вечеру…


Било како било, овакав изглед овог спелеолошког објекта окарактерисаће је ипак не као изворску пећину, како се то некад мислило, већ радије као понорску јаму.



…и на крају мора да се добро крка, јер пећинарење зна да исцрпи чоека…

Давидов Пропаст, Тупижница, 22.06.2008.

 

Давидов Пропаст је, за сада, најдубља позната јама на лепотици Тупижници (1160м). Јаму је први истраживао још далеких 60-их година прошлог века надалеко чувени Милутин Вељковић, човек који је познат по петнаестомесечном боравку у Самар пећини код Сврљига (види линк са стране!). Његова пионирска истраживања су дала прва сазнања о овој “јами без дна”, описавши је као јаму дубоку око 100м. Милутин је у та времена силазио у јаму уз помоћ челичних сајли и чекрка. Каснија истраживања зајечарских спелеолога, као и Предрага Ђуровића и Драгана Нешића током 80-година, дала су нешто прецизније податке о генези јаме као и о “прецизној” дубини од око -81м.

Падине планине Тупижнице

Припреме за силазак у пропаст

Наша посета овој јами се, изгледа, дешава након 20 година од последње познате посете овоЈ “пропасти”, како народ од вајкада назива вертикалне “бунаре” у земљи. Трочлана екипа, уз вођство водича, Драгана - Неше - Нешића, извршила је опремање јаме и докуцавање неопходних спитова у стени, јер су спитови који већ постоје у јами стари преко 20 година.

На улазној вертикали


Куцање спита за сидриште

Што се тиче самог изгледа јаме, након улазне вертикале од око 20 метара, силази се на косу полицу препуну расквашене земље и лишћа. На крају уске полице налази се гротло другог дела јаме - улаз у велелепни “хангар” дубине преко 50 метара, ширине двадесетак а дужине 40 метара. Сама дужина превисне вертикалне низ коју је се потребно спустити ужетом је преко 40 метара. По спуштању на дно, налазимо се у гомили обрушеног камења, тзв. сипара, низ који се силази до најниже тачке јаме, - 81м. Што се тиче пећинског накита, зидови су углавном обложени влажним саливима, а на самом дну јаме има мањих стубова, сталагмита. Лепотом и необичношћу се истиче велики подна формација, налик на какав округли олтар.

Подна формација на дну јаме



Природа-вајар и спелеолог

Како било, замислили смо се над чињеницом да је старом вуку Милутину било заиста потребно доста храбрости спустити се у овакво гротло без озбиљније техничке опреме, у време када је развој спелеолошких помагала тек био у повоју. Свака му част на храбрости, ентузијазму и настојању да расветли тајне које природа тако љубоморно чува.

Ка излазу из 40-метарске вертикале уз помоћ ужета

Давиде, до скорог виђења!

Јама у Ланишту, Мироч, 1.5.2008.

Планина Мироч у својим недрима крије многе тајне. Мало ко зна да се у суштини ради о крашкој површи испресецаној многим вртачама у којима скривено леже јаме-понорнице и пећине. Управо у једној од вртача налази се Јама у Ланишту, једна од најдубљих јама Србије (-277м, тек нешто „плића“ од Дубашничке јаме на Кучају).

 

Екипа: Хари, Роберт, Новица, Младен, испред школе у месту Копана Главица

Поменута јама је била поприште жестоког окржаја између млађаних и не-тако-зелених пећинара САИСа и њиховог инструктора, прекаљеног пећинског гуруа, Роберта Мишића. Шалу на страну, ова акција представљала је завршни део основног спелеолошког курса са тројицу наших чланова (остали су били спречени да дођу) у те празничне првомајске дане. Резултат окршаја био је: курс успешно положен, а дубина у јами до које се дошло – око -150м (у складу са количином ужета које смо понели и расположивог времена).

Инструктор опрема прву вертикалу у јами

Новица се припрема за вертикалу

Иначе, што се тиче саме јаме, она је каскадног типа. Спуштање у дубину се одвија преко не толико великих вертикала, али често са доста пужења, провлачења, што додатно отежавају транспортне вреће са ужадима. Од половине овог амбиса почиње и срамежљиви водени ток, који се на једној 20-метарској превисној-бунарској вертикали претвара у прави мали водопад, што нам је не отежавало силазак, већ чинило угођај јачим, динамичнијим и за око и душу – прелепим.

Узани канали у јами са поточићем…

…воде до вертикале, где се пакује уже у десендер за…

…спуштање у таму уз голицање малог водопада по шлему и раменима

Иначе, у овом објекту нема толико пећинског накита, барем у овом делу који смо посетили, зидови су углавном извајани током подземне речице, углачани и местимично оштри. Пошто нам је доста времена одузимало опремање јаме помоћу ужади (у јами су већ постављена вештачка сидришта – спитови), као и распремање, није било много времена за фотографисање у самом објекту. Петочасовна акција успешно је окончана, и можемо само да жалимо што није било довољно времена и неопходне ужади да екипа оде на само дно јаме, и постави свој дубински рекорд.

Мокра, уморна и срећна екипа након акције

Јутарња магла над Мирочем и Дунавом оставља све без даха

Екипа је ујутру, по изласку из јаме, ћаскала са колегама из клуба СОБ, који су у међувремену дошли у овај крај ради обуке, и кренула назад путем Зајечара, односно, Књажевца.

Лазарева пећина, српска Нова година 2008.

 

Уочи српске Нове године, у сарадњи са колегама спелеолозима из АСАК-а (Академски спелеолошко-алпинистички клуб) из Београда, организована је тренажно-истраживачка акција у нашем најдужем и највећем спелеолошком објекту – Лазаревој пећини. После скорашњих мерења, дужина ове лепотице износила је нешто мање од 8.5 км, а пред истраживачима остало је, према неким проценама, најмање 2км канала које тек треба измерити и уцртати у план пећине. Нажалост, овог викенда нешто већи ниво реке у удаљеним деловима пећине спречио је екипу која је требало да мери, тако да су 12. и 13. јануар ове, 2008. године остали резервисани за разгледање, обилажење и фотографисање доступних делова пећине – осим (краћег) туристички уређеног дела, највећа пажња посвећена је деловима удаљеним више километара од самог улаза – некадашњем речном кориту, затим активном речном каналу, као и вишем хоризонту пећине који поседује пећински накит неисказиве лепоте.

Ево неколико фотографија туристичког дела у коме је недавно обновљена расвета:

„Концертна дворана“ и игра сенки и таме

„Фонтана“ и околни саливи

Велелепна „Дворана блокова“; десно – масивни сталагмит „Стогови“

А ево и пар илустрација из тзв. новог дела Лазареве пећине који је спелеолозима био недоступан све до 2001.године када је прероњен, а касније и исушен речни сифон који је до тад спречавао даље напредовање. Углавном, после много провлачења, пењања, спуштања, мигољења, преласка преко омањег језера и некадашњег речног сифона, у коме је тренутна дубина воде не мања од 3м, улази се у фамозни нови део ове, како се показало, не велике, већ огромне пећине.

Прелазак изнад „преполовљеног“ сифона:



У некадашњем речном кориту

По преласку сифона, промаја која дува уским каналима престаје, а оштре и суве стене стидљиво прелазе у, наизглед, скромне облике накита најављујући улазак у некадашње речно корито. Овде се ради о проходнијем и по запремини знатно обимнијем каналу у коме највише има сталагмита и сталактита, али и салива и драперија разних боја. По дну самог канала су наслаге шљунка и камења необичне црно-светлуцаве боје:

Ова тријумфална капија добила је назив „Двери“ (ако се не варам…)

После готово једног километра напредовања кроз горе помињани канал, негде у даљини чује се хук реке. То је сигнал да се ускоро силази у активни речни канал, чије воде после много путешествија кроз подземље источног Кучаја избијају на врелу испред улаза у саму пећину. До реке се долази преко огромних камених блокова који су се у нека давна геолошка времена обрушавали са таванице. У овом делу пећине још увек је могуће напредовање кроз реку по принципу чизма-спелеолога-чува, и поред врло јаке струје. Првог дана акције дошло се до тзв. Црвеног кристала, занимљиве дворане препуне црвенкастог накита, која се налази нешто даље, узводније. Другог дана, међутим, одлучили смо се да посетимо огромни канал (виши хоризонт) који је крцат разноликим облицима пећинског накита тако да је на моменте непроходан. До поменутог канала долази се пењањем уз већ постављену инсталацију од ужади, а улаз се налази добрих двадесетак метара високо изнад реке која хучи.


Напредовање уз ужад ка вишем хоризонту


У овом каналу пећински накит је монументалне величине. Поједини облици – саливи, стубови и завесе – су висине по десетак и више метара у ходнику који је понегде широк и по двадесетак метара, тако да је фотографисање ових формација у свом пуном сјају и величини могуће само професионалним фотографима са добром расветом, стативом и квалитетном опремом. Оно што смо ми успели забележити изгледа овако:

…разнобојни орнаменти…

…мало позирања…

…крхки сталагмит-чачкалица висине око 2 метра….

..све врви од лепоте и сјаја…

…ала је ово велико…

У повратку, другог дана, дочекали смо и православну Нову годину, баш негде у речном каналу, задовољни виђеним и доживљеним.  Уместо масног роштиља и каквог вина, православну нову годину залили смо водом из пећине и хранљивим сувим грожђем и бонжитама...

Боговинска пећина, 8.7.2007.

Дуго се спремасмо за посету једној од наших најдужих и најлепших пећина. Пећина у селу Боговина недалеко од Бољевца, на источним падинама Кучајских планина је некада сматрана за нашу најдужу пећину, све до детаљнијих истраживања Ушачког пећинског система (Западна Србија, који мери неких 6185m). Укупна дужина канала је неколико пута коригована а према последњим званичним истраживањима износи 5842м. Последњих година пећину истражују спелеолози СОБ-а, и према неким претпоставкама, укупна дужина пећине би требало да достигне цифру од неких 7,5км (преузето са сајта www.asak.org.rs), што Боговинску лепотицу смешта на 2.место по дужини пећинских канала, одмах иза Лазареве пећине (тренутна дужина око 9400м).

Пространи улаз у Боговинску пећину

Као што рекох,доста се одлагало са обиласком овог спелеолошког богатства - рецимо да се чекало лето и тзв.хидролошки минимум, тј.низак ниво воде у пећини, пошто је пећина добрим делом хидролошки активна. Углавном, приликом наше посете ниво воде у већем делу главног канала је био минималан, тако да проблема за напредовање кроз објекат није било, дакле биле су довољне само чизме.

План пећине (према Спелеолошком Атласу Србије)

Главни канал пећине, који представља тзв.средњу етажу (постоје и доња, активна етажа пећине, и горња, висока етажа која је и најбогатија накитом), је углавном лако проходан и не захтева употребу пењачке / спелеолошке опреме. Иначе, пећина обилује разним и богатим облицима пећинског накита, што примећујете и на сликама које следе:

Таваница...

....танке цевчице-сталактити...

...ка вишим сегментима пећине...

..накита има и лево и десно...

Због своје лепоте, а и самог положаја (налази се не тако далеко од пута Зајечар-Параћин), у пећини су започети радови на уређењу за туристичке посете, тј. бетонирана је стаза у дужини од неколико стотина метара, а ради се и на увођењу расвете.