Клисура Влашки до, Ангелова и Барбарош пећина, 16.09.2007.

Током једног прохладног, али и сунчаног септембарског викенда, наша трочлана посада потпомогнута водичем и магистром геоморфологије, Драганом Нешићем, посетила је живописни предео подно Вршке чуке у близини границе са Бугарском – клисуру Влашки до, површ Кремениш са краћим пећинско-јамским системом Говеђе рупе - Ангелова пећина и пећином Барбарош.

Клисура Влашки до – јесен 2007. (без воде)…

...и 2006. (са водом)

Влашки до представља клисуру Прлитског потока усечену у кречњачким стенама које су пуне окапина и тунелских пећина. У време наше посете клисура је била сува, тј. поток који туда шоврда је услед превелике овогодишње суше утихнуо и изгубио се ко ће га знати где, тако да је напредовање кроз некада пуне еворсионе лонце пуне хладне воде било умногоме олакшано. Нашу пажњу привукла је гомила грнчарије подно једне од тунелских пећина која очигледно говори о присуству наших предака у овим природним склоништима.

Поглед из доњег, врелског дела Ангелове пећине


Изглед уског јамског дела Ангелове пећине

На задовољење наших спелеолошких порива у многоме је утицао улазак у тмину система Ангелова пећина – Говеђе рупе. Наиме, овде се ради о јамско-пећинском систему измерене дужине од 402м који почиње на једном ободу клисуре Влашки до јамским улазима – вигледима познатим под називом Говеђе рупе. Овакав назив ове јаме су добиле због тога што су сељаци из овог краја бацали унутра угинулу стоку. После силаска низ један од вигледа, који није превише дубок и напоран за спуштање, и провлачења кроз гомилу разноразних костију крава, коња и сличних несрећно скончалих животиња, улази се у дворану релативно већих димензија која обилује, овога пута, живим светом. Нормално, ради се о једној већој колонији слепих мишева. Одавде се успоном у један јако тесан канал ступа пред јамски део Ангелове пећине – вертикалу од десетак метара која је, иако веома тесна, савладива за човека нормалне грађе и дебљине (!) и без употребе ужади, јер има доста хватова и места за одмор. На крају јамског дела, канал пећине се вијугаво наставља још неких стотинак метара, и уз много неопходног пузања и провлачења по влажној глини, стиже се до дела канала који је запушио речни нанос. Другим речима, комуникација са излазним, некадашњим врелским делом Ангелове пећине, је прекинута на неколико метара наносом глине, коју је могуће одклонити копањем јер се ради о веома кратком делу од неколико метара. У тачност те тврдње уверили смо се уласком у пећину са друге стране, из саме клисуре, где смо такође дошли до наноса и уверили се да се ради о наставку система. Наравно, систем је већ био истражен, од стране споменутог Драгана Нешића, који је, иако није улазио овог пута са нама, потврдио наше закључке.



Поглед из унутрашњости Барбарош пећине

Септембарску авантуру окончали смо изласком на саму висораван изнад Влашког дола – на површ Кремениш, на чијем западном ободу је смештена Барбарош пећина. Пећина је некада била врелска, а онда је изгледа дошло до спуштања хидролошке зоне у дубину површи. Како се неколико стотина метара ниже Барбароша налази врело и каптажни објекат, претпоставља се да се испод ове кречњачке површи налази можда и какав већи пећински канал. О томе можда сведочи и блага промаја, односно свеж ваздух који се осећа у једном веома уском каналу пећине. Евентуално прокопавање у овом делу би можда бацило више светла на овај пећински објекат, и можда његову познату дужину од непуних 400м знатније продужило. Истраживање у том делу ће тек уследити.