Село Попшица у сврљишкој општини је одавно било на мети САИС екипе и коначно је дошао дан предвиђен за посету. Прелепи брдовити сврљишки крај краси и ова 620м дугачка пећина, смештена на свега 1,5км од села у кречњачкој литици на ободу једног од многобројних брдашца.
Један од улаза у Попшичку пећину
Профил релативно широког главног канала у пећини
Овде се ради о поприлично разгранатом објекту – наиме, постоје три улазна отвора, од којих је један готово неприметно сакривен у шуми а друга два нешто шира и већа, готово зарасла у жбуње. Сва три отвора воде до дворане висине добрих 10м и пречника преко 20м од које главни канал пећине меандрира до самог краја ове крашке творевине. Водичи до самог краја пећине били су, као и обично, многобројни слепи мишеви; чини се да их је било не на стотине, већ на хиљаде, судећи не само по многобројним крилима која су летела изнад наших глава већ и по дебелим наслагама гуане, што ће рећи - њиховог измета.
Богати плафон и још богатији под
Улазни део пећине је углавном сув, а идући низ главни канал (ширине 5-6 метара и отприлике исте висине) влаге и прокапних вода је све више. Тек у том делу се јавља нешто пећинског накита, углавном по плафону (краћи сталактити) и зидовима (саливи), а кулминација лепоте Попшићке пећине је на последњих тридесетак метара, где се висина таванице спушта на 1м. Тај део красе многобројни сталагмити, начичкани једни поред других, на десетине ситних игличастих сталактита и пар омањих језерца.
Тако то раде слепи мишеви
Део накита при самом крају пештере
Углавном, вредело је посетити овај драгуљ домаћег крашког рељефа.
Нема коментара:
Постави коментар